Odlucili smo jedno predvece da motorcetom istrazimo ostrvo i popnemo se do najviseg vrha. Na tajlandu cim 1m izadjes van urbane sredine eto ti dzungle. Tako da put do vrha vodi nazovi putem kroz dzunglu. Mi smo krenuli malo pre sumraka, da vidimo zalazak sa vrha. Malo zalutali pa je zalazak odavno prosao a mi ni blizu vrha nismo bili. Drugim recima bili smo u sred dzungle u potpunom mraku neznajuci tacno gde se nalazimo. Ana, ja i motorce. A da, tu je i mala karta. Najmanja moguca, toliko mala da nicemu ne sluzi. Vozimo tako u ubedjenju da znamo kuda idemo kad odjednom raskrsnica na mestu gde ne bi trebalo da je bude. Eci peci pec i skrenusmo desno. Vozimo tako neko vreme. Nigde zive duse. Mrkli mrak. Put koji je ionako bio simbolican postaje gori i gori. Zemlja, opalo lisce i granje po putu. Put kojim se redje ide. Nije svejedno. Odjednom pojavljuje se zena. Naivno stajemo da je pitamo kuda da idemo. Ne razume nas. Dolazi i druga zena motorom. Ona nas razume. Objasnila nam je da put kojim smo posli nikuda ne vodi. Obrnuli smo motor i vratili se kuci.
Ovo je bila prica bazirana na istinitom dogadjaju koji glasi : skrenuli sa glavnog puta i isli dzunglom 10ak minuta. Naisli na zenu ispred neke kafane. Dosla i druga. Vratili se kuci po savetu druge zene.
Nekoliko dana kasnije citamo da se dvoje Ukrajinskih turista izgubilo na slican nacin. Jedva ih nadjose. Doduse oni su ostavili motore i krenuli da setaju dzunglom kad ih je uhvatio mrak.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)
No comments:
Post a Comment