Sajgon - grad sa 5 miliona motora

Da ,bas tako, 7+ miliona stanovnika i 5 milona motora. Kada se to zna, za nepoverovati je da je u saobracaju manji haos nego u Hanoju. Semafora ima vise i postuju se, sirene se skoro i necuju i dosta je jednosmernih ulica sto u mnogome cini saobracaj boljim. Uopste grad je dosta uredjeniji i moderniji ali nekako na nacin koji mi se ne dopada. Ne znam kako da objasnim, verovatno ce za 5-10 godina izgledati kao Bangkok gde postoji deo koji je ultra moderan ali kompletno i u svakom smislu, pa to izgleda ok ali ima i delove, vise komada, koji su dosta zaostali ali nekako su to odvojene celine, Ovde je sve to pomesano jos uvek, vidi se da ce biti uskoro odvojeno ali u ovoj fazi tranzicije mi nekako ne prija.
Mi smo bili smesteni u delu gde su samo hoteli, kafici i nocni klubovi. Vrlo aktivan nocni zivot, kao uostalom sto mi je i bio prvi utisak. Nismo nesto visili po klubovima ali vidi se da su kao svuda u svetu, ni pocemu ne zaostaje, dolaze poznati Djevi i slicno. To ovaj grad totalno odvaja od Hanoja.
Ono po cemu se Sajgon jos odvaja od Hanoja je to sto se ovde zesce oseca da je bio rat i da su Ameri izgubili. Posetili smo ratni muzej, posle koga smo bili u zescem soku. Vrlo eksplicitno, da ponovim, vrlo eksplicitno prikazana sva grozota rata i zlocini koje su cini Amerikance. Vrlo jednostran ali ne i neistinit prikaz rata. Vrlo mi je bilo drago sto je tako, posto im je to jedino mesto gde mogu da prikazu svoju stranu price i nema razloga da budu objektivni. Americku istinu mislim da ceo svet vrlo dobro zna. Odlicno je i osmisljen. Pocinje sa citatom iz americke Deklaracije o nezavisnosti o pravima ljudi na slobodu. I odmah posle toga grozne fotke rata. Sve vreme idu citati sto Amerikanaca koji su bili protiv rata, sto biografije Amerikanaca koji nikada nisu osudjeni za ono sto je dokazano da su cinili. Ceo muzej su ustvari fotografije rata. Najgrozniji deo je onaj posvecen posledicama bojnih otrova od kojih je najgori tzv “agent orange”. Deformisana deca, fetusi,.... Ono sto je i danas primetno u Vijetnamu jeste ogroman broj invalida, u svim gradovima koje smo obisli. Vecina ih je postalo ili rodjenjem usled hemijskih otrova kojima su izlozeni bili njihovi roditelji ili posle rata zbog zaostalih neekslodiranih mina i bombi.
Cak su i odredjeni americki vojnici postali zrtve narandzastog agenta. Tuzili Ameriku i dobili, njih 20 000 je dobilo odstetu 200 miliona dolara. Ironija, osteceni su oni koji su pravili i bacali hemiju iz vazdua a ko jebe one na koje je ona bacana. Sve to pose na zidovima muzeja. Fantasticno su izabrani tekstovi.
Takodje je cuven zlocin u Son My-ju, gde su Ameri pobili silne seljake, i zene i decu, pri tome apsolutno niko od njih nije imao nikakvo naoruzanje niti su imali ikakve veze sa ratom. Upali helikopoterima, iz njih iskocili pesadinci i izrokali celo selo. Jedan rukovodilaca operacije je Americki senator koji je tek skoro priznao da je ucestvovao u tome. Naravno nije ni optuzen a kamoli osudjen. Doduse bila je frka u Americi oko toga i osudjen je na dozivotun robiju jedan jedini covek, najnizi oficir. Takodje ovo pise na zidu.
Ispred muzeja je kopija zatvora, opet Americkog, na nekom ostrvu, cuven po tzv “Tigrovim kavezima”, kavez dugacak 1.80m, visok 80cm, sirok isto toliko u koji je stajalo 3-4 zatvorenika!.
Posle takvog muzeja, stvarno je osecaj neverovatno grozan. Jos kad cujes glupu Amerikanku sa komentarom “pa sto smo mi to radili, mora da je postojao neki razlog, ne moguce da smo to tek tako uradili” Pa zar je bitno da li je bilo razloga ili ne?

Sledeci dan sledi nam nastavak suocavanja sa ratom. Isli smo do Ku Chi Tunela ,60km izvan Sajgona.
Toliko sam impresioniran celom pricom oko tih tunela da upravo citam knjigu na tu temu. Vijet Kong (komunisti) su napravili oko 200km dugacku mrezu podzemnih tunela i prakticno sve vreme rata su se tu krili. Oko 16 000 ljudi je zivelo u tunelima. Neverovan mreza, sjajno uradjena, nikad pre i nikad posle nista slilcno nije uradjeno, i to sve uz pomoc samo obicnih asova. Tri nivoa postoje ispod zemlje, sve su imali ispod, i kuhinju i bolnicu i mini fabrike i vojne prostorije. Izlazi iz tunela su taman toliki da obican Vijetnamac moze da udje ali ne i krupni Ameri. Izlaza postoji na stotine ako ne i na hiljade, Skireni su naravno travom i liscem. Postoji odlican sistem za ventilaciju, on je izlazio na zemlju ispod onih brdasaca sto prave termiti tako da su totalno neprimetni i vrlo sitni. Iz kuhinje dim se sprovodio stotinama metara tako da je na povrsinu izlazio daleko od kuhinje. Prokopani su bunari za vodu tako da svi bojni otrovi koji su Ameri bacali nisu sluzili svrsi, imali su sve vreme cistu vodu za pice. Velik je taman toliko da jedan covek cuceci moze da prodje. U samim tunelima i oko njih gomila zamki. Znate onih iz filmova, covek zgazi i propadne u rupu i nabode se na naostene bambuse. Tuneli su bili toliko efikasni da su funkcionisali do kraja rata i Amerikanci nikada nisu uspeli da ih osvoje. Zamislite, na pljuc od Sajgona a ne mogu mu nista. Vrlo bitno mesto ca ceo rat u Vijetnamu. Odatle je planirano i sprovodjeno mnogo akcija. A ratovali su tako sto iskoce iz rupa ubiju koga ubiju i vracaju se nazad. Zamislite jadne Amere koji su u dzungli, puskaraju se sa Vijetnamcima i odjendom neprijatelj nestane. Nisu znali sta ih je snaslo. Cak su jednom, neznajuci, izgradili utvrdjenje direktno iznad tunela i lepo Vijetnamac iskoci iz tunela u sred noci pobije koliko moze Amera i nestane nazad u tunel. Ameri nisu znali sta ih je snaslo i kako se niodkuda pojavi mali zuti :). Pri tome su mali zuti imali na pocetku rata samo obicne puske, ne i automatske, Ameri svo moguce naoruzanje i logistiku i nista im nisu mogli. Vijetnamci u sve vreme izbegavali direktne borbe i prakticno ozbiljnih bitaka nikada nije ni bilo jer su Ameri u tome toliko dominantni. Prosto se mali zuti pojave niodkuda, pobiju po kog Amera i nazad u rupu.

Posetili smo i glavni hram Ciao Daism-a ( ona religija miks istocnjackih religija i katolicizma). Blesav kao i sama religija. U centru hrama, velika lopta sa jos vecim okom. Turisti prisustvuju samoj molitvi, to je naj normalnije dozovljeno, kao i slikanje tokom ceremonije. I tako stotine monaha sedi na podu toko molitve a oko njih, doduse na spratu, horde turista koji ih slikaju. A i sam hram je vrlo smesan, saren kao uskrsnje jaje.

Zanimljiva je cinjenica da u Vijetnamu nema McDonaldsa, Burger Kinga ili Starbucks-a ali ima KFC. Bog bi ga znao otkud bas da samo KFCu dozvole rad. Bice da je Kentaki bio protiv rata u Vijetnamu :)

Setajuci ulicama bilo kog grada vidite da skoro svaka ulica ima u nazivu Nguyen. To je bilo prezime najpoznatije dinastije ali opet da ima toliko bitnih predstavnika te dinastije nam je delovalo neverovatno. Ona smo progoogle-ali i saznali da se 40% Vijetnamca preziva tako. Nevidjeno ali nevidjeno.

Zavrsismo i sa trecom zemljom. Napravili smo plan do kraja puta. Shvatili smo da nam za Kambodzu ne treba vise od 6-7 dana, tako da se iznenada pojavilo jedno 7-8 dana viska koje smo odlucili da iskoristimo za more. Imali smo srece pa je cuvena Fool Moon Party 30 januara pa idemo tamo. Bicemo na Tajlandu na ostvru Koh Samui. Posle mora 3 dana Bangkoka i kuci.