Sverc i rakija

Ispostavilo se da iz mog hostela jos dve devojke putuju istim vozom i to u istom kupeu sa mnom. Svedjanka i Amerikanka, moze li bolje :). Sjajne devojke, vrlo opustene, neposredne, komunikativne i vole alkohol a jos bolje ga podnose. Mislim da se nismo posteno ni smestili u kupe a one su vec otvorile neku kinesku brlju. Ja sam tu uskocio sa rakijom i kineska brlja je otisla u zaborav. Nema kod njih laganog ispijanja, od starta su krenule da eksiraju. Kontao sam da ce popadati ali ne. Do nekih 3 ujutro smo spicili skoro ceo litar, a njima apsolutno nista. Bilo je strava zanimljivo pricati sa njima, mislim da je ovo bilo prvi put da sam se sa nekim mogao ispricati a da to nije prazna turisticka prica, tipa odakle si, gde si sve bio, kako je u Srbiji, kako je bilo u toku rata... Upoznavanje dosta ljudi je super ali ima i ta losa strana sto iznova i iznova pricas istu pricu. Zavrsavaju antropologiju pa ih prirodno jelte zanimaju ljudi i medjuljudski odnosi pa smo dosta na tu temu caskali. U pauzama Svedjanka je pevala neku “drinking song from Sweden” uz koju se obavezno eksira.




Super su se brinule od meni. Nekako smo od starta podelili uloge, ja sam bio zaduzen za pice. Pored rakije poneo sam i nekoliko piva. Njihovo zaduzenje je bila hrana. Ponele su, po slobodnoj proceni, pola prodavnice. Hleb, margarin, sardine, instant paste, posudje pa cak i brokoli... Samo je falio paradajz za salatu :) Imale su samo 2 para stapica pa smo ih vrteli u krug. Bas je bilo simpa, kao u maloj komuni.

Do granice smo stigli oko 8 ujutro kada se usledilo vrlo tesko budjenje. Da budem precizan ja sam se jedva probudio, glava me razbijala i manje vise ceo dan sam bio u autu. A njih dve nista. Kako su otvorile oci eksirale su po rakiju, naravno i ja sa njima. Nije mi bilo bas do rakije ali blam me bio da odbijem :) Granicu smo prelazili skoro 8 sati. To i ne bi bilo tako strasno da wc-i nisu bili zatvoreni a nama zabranjeno da napustamo voz.

Razlog tolikog zadrzavanja je ostatak ekipe u vozu koji su svi do jednog sverceri. Ista prica kao u Srbiji '90ih. Ljudi sa gomilama torbi, stalno su nesto unosili, iznosili iz naseg kupea, prepakivali stvari. Devojke su bile potpuno odusevljene tom slikom, meni je to bilo vec vidjeno. Kada je zena koja je drzala stvari u nasem kupeu krenula da oblaci sve sto moze na sebe i da oko nogu lepi majce devojke su totalno ostale sokirane.

Svercuje se uglavnom odeca, obuca i hrana. Bilo je smesno kad smo usli u kupe visile su kobasice svuda okolo. Pored kobasica i pirinac je izgleda dobra izvozna roba. Neverovatna scena je bila u Rusiji, u prvom pogranicnom gradu. Kako su mice svercerke izasle iz voza tako su robu odmah iznele na lokalni mini buvljak. Nema gubljenja vremena, neverovatno.

Ruska sela su uglavnom sa drvenim kucama i dosta siromasno izgledaju. Kuce su skroz simpa. Iako drvo ne izlgeda bas najbolje prozori su svuda sveze ofarbani, uglavnom u nebo plavoj boji sto nekako u kombinaciji sa trosnim drvetom izgleda sjajno. Cak i na kucama koje nisu od drveta prozori su kao novi i ofarbani na isti nacin.

Devojke su me napustile u Ulan Ude-u, tu ostaju par dana pa nastavljaju trans sibirskom zeleznicom do Moskve pa preko St Petersburga do Svedske. Sad sam u kupeu picim do Irkutska.