Samuraj

Polazak za Ulan Bator. Zeleznicka stanica, kao i sve ostalo u Pekingu, odlicno organizovana. Svakih 2-3 perona imaju posebnu cekaonicu. Na peron se moze izaci samo sa voznom kartom. Voz je vise nego dobar. Sta reci kad je tepih na podu. Vrlo vrlo cist i uredan. Uzeo sam skuplje karte pa imam i tus kabinu.
Malo pre polaska, sav zadihan i znojav pojavljuje se on, Samuraj. Ludi japanac obucen u tradicionalnu odecu. Nije to klasican kimono ali nesto slicno. Siroke pantalone, vise lice na suknju, koje se pri kraju skupljaju. Kosulja, dugacka do kolena. Oko struka marama vezana kao pojas i za nju zakaceno kojesta. Na glavi marama, a na nogama kozne, spicaste cipele. Nosi 3-4 mala kozna kockasta kofera, kao iz 1937. godine. Kad je u nekom trenutku skinuo cipele i kad su se pokazale totalno pocepane carape, utisak je bio kompletiran. Zove se Hikotu, iz Tokija je i ide vozom od Pekinga do Rusije. Bavi se razvojem software-a za mobilne telefone i pri tome ne zna engleski, sto mi deluje kao potpuno nemoguce. Odmah je u 8 ujutro otvorio po pivo i tu sam shvatio da cemo biti dobri drugari. Ne pamtim kad sam tako rano i na prazan stomak spicio pivo. Poneo je sa sobom gomilu grickalica iz japana i svaki put kad me ponudi sa ponosom i velikim osmehom kaze “dzapaniiiiiiz”. Ja se naravno moram oduseviti kako je to fantasticno.




Predeli oko Pekinga su divni. Slicno kao kod Kineskog zida, velike zelene planine. Kako se ide severnije postaje sve ravnije i ravnije i ne tako zeleno. Gradovi i sela kroz koje smo prolazili deluju popricno siromasno. Prasnjavi, sa trosnim kucama. Ne racunajuci centar mesta, ovde ljudi obicno zive u naseljima, nazovimo ih tako, slicnim hutongu samo sto su ulice jos uze, razmaci izmedju kuca prakticno ne postoje. Kuce nisu sive ali su od cigle. Ne omalterisane, samo cigla. Uglavnom nemaju prozore ka spolja, nego samo ka dvoristu. Ograde su isto tako od cigle, dosta visoke, tako da kuce deluju poprilicno zabarakadirano :)

Oko 9 smo stigli do granice. Tu smo imali pauzu oko 4 sata u Kini i 1 sat u Mongoliji. Pauza u Kini je najvise zbog promene tockova. Promena tockova se vrsi tako sto se vagon po vagon stavi na dizalicu, podigne i zamene se tockovi. U nekom trenutku sam dok smo jos stajali u stanici izasao da kupim nesto ali kad sam hteo da se vratim u voz to nije moglo. Zatvorena stanica, zabranjen izlazak na peron dok se ne promene sine. A to je najavljeno da ce biti za jedno sati i po :). Tako sam ostao zarobljen na zeleznickoj stanici u nigde, bez pasosa koji sam predao carinicima, bez stvari a u nadi da ce ih Samuraj cuvati. Novac je makar bio kod mene. Srecom nisam bio jedini, dosta ljudi iz voza je ostalo na stanici. Skontao sam se sa jednim Englezom i Australijancem i uz pivo smo ubili vreme.

Na granici u Mongoliji bila je mala neizvesnost. Kako nemam klasicnu vizu vec samo pecat iz Ljermontove, carinik je to cudno gledao i rekao nesto tipa “ne znam sta je ovo, mozda ces morati da sidjes sa voza”. Sa voza ipak nisam morao silaziti, uredno mi je pasos vracen i nastavili smo Samuraj i ja ka Ulan Batoru.