Pakovanje

Danas sam nesto bolje, ali za svaki slucaj nisam nesto preterano lutao. I juce i danas sam skocio do nekog trznog centra da pokupujem par sitnica. To je onaj, pravi trzni centar sa cenkanjem do iznemoglosti. Mislim da su juce Kinezi htele da dozive nervni slom kad smo se cenkali oko toga da li cu Misketovu majcu platiti 100 ili 120 dinara. Borba je bila naporna i iscrpljujuca ali dobio sam je za 100 dinara. Mozete samo zamisliti koliko sam u startu ponudio kad mi je poslednja cena bila 100 dinara :). Sta cu, imao sam vremena na pretek, morao sam nekako da ga potrosim.

Sutra ujutro u 7:40 krece voz za Mongoliju, a stize u Ulan Bator za nekih 30 sati. Voz bi trebalo da je kulturiska, videcemo. Obezbediti klopu za usput je bila vrlo komplikovana misija. Za sendvice ne postoji ni jedan sastojak koji bi se ovde mogao kupiti, sem evenutalno paradajza. Hleb, margarin, sunka....to ovde ne postoji. Morao sam se zadrzati na planu prezivljavanja pomocu krekera i vagon restorana.